Овај доглед смо купили пре неколико година. Испоставило да се да је квалитет јако лош али је ваљда то данас нормално ако се не купи најскупљи који постоји, а и ти су исто тако сумњиве трајности. Првих пар година је служио али онда се расколимирао тек толико да је напоран за коришћење и да боле очи после неког времена. Гумена облога се офуцала, каиш је почео да се круни и распада, све у свему направљен је да траје до истека гаранције. Као и све што се данас прави.
Да бих подесио колимацију морао сам да одлепим гумену облогу. Испод је метално тело, нажалост колико видим одливено од шпиалтера, и то лошег и танког. Неки шрафови већ шлајфују јер је навој у шпиалтеру пропао. Колимација се подешава помоћу два мала имбуса, од којих је један 1,5 мм а други вероватно 1,4 јер исти кључ није могао да уђе. Каква је то филозофија не разумем. Добра страна је што се једним од та два шрафа подешава по вертикали а другим по хоризонтали јер су призме тако постављене, што није увек случај. Код неких догледа су осе подешавања под 45 степени у односу на вертикалу и хоризонталу па то много отежава рад. Овде је бар то једноставно, али с обзиром на квалитет материјала и прецизност израде тешко да ће колимација дуго да држи. Сада изгледа да је угоднији за посматрање али то ће се видети тек после интензивније употребе.
Колимацију сам извршио помоћу сунца и импровизованог носача, на чијем крају је милиметарски папир. Како је сунце јако далеко, може се сматрати да зраци долазе паралелно па се то може искористити за колимацију. Идеја колимације је да су оптичке осе оба система паралелне. Ако нису слика је дупла, па ако је колимација баш много раздешена она се онда и види дупло. Међутим ако је грешка мала то се не види јер се очи труде да пониште грешку али то брзо изазива замор и посматрање постаје јако напорно. Зато је битно да колимација буде што тачније подешена. На папиру се пројектује слика сунца а цео носач се усмери тако да се слике отприлике поклопе са сенком коју прави доглед. Сада се мери по вертикали да обе слике буду на истој висини, и распон између слика тако да одговара распону оса окулара. У овом случају је распон био добар али је једна слика по висини била померена за око 5 мм што је много. Један шраф одоздо служи за померање по вертикали па сам његовим стезањем подигао слику тако да обе буду на истој висини.
Занимљиво је да су толеранције за колимацију догледа у различим земљама биле различите. Тако су толеранције у СССР-у биле 2-3 пута ригорозније од толеранција у САД. То говори о квалитету догледа из СССР-а, који је нажалост био промењив па се дешавало да њихови догледи буду врхунски али и да имају неку грешку. Међутим захваљујући механичкој конструкцији, квалитету материјала и изради ови инструменти су у већини случајева изузетно добри и веома трајни. У сваком случају, ако се жели квалитетан и дуготрајан доглед, много је паметније купити неки стари али добро очуван и пажљиво проверен руски или немачки инструмент, него неки најновији скуп доглед савремене конструкције направљен од лошег материјала кратког века, па макар био он и Сваровски. Стари догледи немају пластичне делове а гумени делови су од квалитетне и трајне гуме тако да им је век јако дуг. Савремене конструкције укључују лошу пластику и гуму, што сем ограничавања века такође утиче и на механичку конструкцију која је основни услов квалитетног оптичког инструмента.
11.11.2015.
Колимација се опет пореметила, па сам пре подешавања отворио кућиште да видим у чему је проблем. Шасија на којој су призме је са три стране подупрта са три мала инбус црвића, а одозго је на три тачке држе три шрафа од којих се један не подешава (опруга притиска шасију) а помоћу друга два, до којих се долази скидањем два чепа на горњем делу кућишта, подешава се колимација. На крају подешавања са задње стране кућишта, до објектива, налази се инбус којим се стеже шасија на крају подешавања. Од она три црвића са стране само два су била стегнута, трећи није - вероватно су у фабрици заборавили да га стегну (недоступан је јер смета точкић за фокус). Да ли је то био узрок сталног померања колимације видећемо, али не видим шта би друго могло бити.
Цела конструкција је наравно траљава и глупа, непотребно компликована и самим тим осетљива. Материјал је углавном врло лош, неки навоји су пропали. Механизам за фокусирање је посебна прича - непотребно је компликован и самим тим климав и непоуздан, а и тешко се окреће иако је чист и подмазан. Механизам на старим немачким и руским инструментима је неупоредиво простији и поузданији, јако лако се покреће је прецизан је. Има много мање делова и уопште ми није јасно зашто су сви прешли на тај глупи систем.
Кућиште изливено под притиском, скоро без обраде.
Шасија са призмама. Направљена ливењем под притиском, са минималним траговима обраде. Ово указује на јефтину производњу. Јефтинија од овога била би само пластика... Има и таквих догледа, али то су играчке.
Када се изваде ова два шрафа који служе као чепови, кроз рупе може се прићи шрафовима за подешавање шасије.
У средњој рупици је инбус 1,5 мм којим се фиксира шасија после подешавања.
На претходне три слике су три мала шрафчића којима се шасија центрира у кућишту. Један од њих који је иза точкића за изоштравање уопште није био стегнут фабрички (нема трага). Намерно или случајно - ко зна...
Да бих подесио колимацију морао сам да одлепим гумену облогу. Испод је метално тело, нажалост колико видим одливено од шпиалтера, и то лошег и танког. Неки шрафови већ шлајфују јер је навој у шпиалтеру пропао. Колимација се подешава помоћу два мала имбуса, од којих је један 1,5 мм а други вероватно 1,4 јер исти кључ није могао да уђе. Каква је то филозофија не разумем. Добра страна је што се једним од та два шрафа подешава по вертикали а другим по хоризонтали јер су призме тако постављене, што није увек случај. Код неких догледа су осе подешавања под 45 степени у односу на вертикалу и хоризонталу па то много отежава рад. Овде је бар то једноставно, али с обзиром на квалитет материјала и прецизност израде тешко да ће колимација дуго да држи. Сада изгледа да је угоднији за посматрање али то ће се видети тек после интензивније употребе.
Колимацију сам извршио помоћу сунца и импровизованог носача, на чијем крају је милиметарски папир. Како је сунце јако далеко, може се сматрати да зраци долазе паралелно па се то може искористити за колимацију. Идеја колимације је да су оптичке осе оба система паралелне. Ако нису слика је дупла, па ако је колимација баш много раздешена она се онда и види дупло. Међутим ако је грешка мала то се не види јер се очи труде да пониште грешку али то брзо изазива замор и посматрање постаје јако напорно. Зато је битно да колимација буде што тачније подешена. На папиру се пројектује слика сунца а цео носач се усмери тако да се слике отприлике поклопе са сенком коју прави доглед. Сада се мери по вертикали да обе слике буду на истој висини, и распон између слика тако да одговара распону оса окулара. У овом случају је распон био добар али је једна слика по висини била померена за око 5 мм што је много. Један шраф одоздо служи за померање по вертикали па сам његовим стезањем подигао слику тако да обе буду на истој висини.
Занимљиво је да су толеранције за колимацију догледа у различим земљама биле различите. Тако су толеранције у СССР-у биле 2-3 пута ригорозније од толеранција у САД. То говори о квалитету догледа из СССР-а, који је нажалост био промењив па се дешавало да њихови догледи буду врхунски али и да имају неку грешку. Међутим захваљујући механичкој конструкцији, квалитету материјала и изради ови инструменти су у већини случајева изузетно добри и веома трајни. У сваком случају, ако се жели квалитетан и дуготрајан доглед, много је паметније купити неки стари али добро очуван и пажљиво проверен руски или немачки инструмент, него неки најновији скуп доглед савремене конструкције направљен од лошег материјала кратког века, па макар био он и Сваровски. Стари догледи немају пластичне делове а гумени делови су од квалитетне и трајне гуме тако да им је век јако дуг. Савремене конструкције укључују лошу пластику и гуму, што сем ограничавања века такође утиче и на механичку конструкцију која је основни услов квалитетног оптичког инструмента.
11.11.2015.
Колимација се опет пореметила, па сам пре подешавања отворио кућиште да видим у чему је проблем. Шасија на којој су призме је са три стране подупрта са три мала инбус црвића, а одозго је на три тачке држе три шрафа од којих се један не подешава (опруга притиска шасију) а помоћу друга два, до којих се долази скидањем два чепа на горњем делу кућишта, подешава се колимација. На крају подешавања са задње стране кућишта, до објектива, налази се инбус којим се стеже шасија на крају подешавања. Од она три црвића са стране само два су била стегнута, трећи није - вероватно су у фабрици заборавили да га стегну (недоступан је јер смета точкић за фокус). Да ли је то био узрок сталног померања колимације видећемо, али не видим шта би друго могло бити.
Цела конструкција је наравно траљава и глупа, непотребно компликована и самим тим осетљива. Материјал је углавном врло лош, неки навоји су пропали. Механизам за фокусирање је посебна прича - непотребно је компликован и самим тим климав и непоуздан, а и тешко се окреће иако је чист и подмазан. Механизам на старим немачким и руским инструментима је неупоредиво простији и поузданији, јако лако се покреће је прецизан је. Има много мање делова и уопште ми није јасно зашто су сви прешли на тај глупи систем.
Кућиште изливено под притиском, скоро без обраде.
Шасија са призмама. Направљена ливењем под притиском, са минималним траговима обраде. Ово указује на јефтину производњу. Јефтинија од овога била би само пластика... Има и таквих догледа, али то су играчке.
Када се изваде ова два шрафа који служе као чепови, кроз рупе може се прићи шрафовима за подешавање шасије.
У средњој рупици је инбус 1,5 мм којим се фиксира шасија после подешавања.
На претходне три слике су три мала шрафчића којима се шасија центрира у кућишту. Један од њих који је иза точкића за изоштравање уопште није био стегнут фабрички (нема трага). Намерно или случајно - ко зна...
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.