Индукционо грејање

У индустрији се доста користи индукционо грејање. Функционише на принципу вртложних струја које се индукују у неком комаду метала када се унесе у електромагнетно поље наизменичне струје фреквенције од неколико десетина килохерца.
Овај уређај ради на фреквенцији од око 30 килохерца, и има аутоматску регулацију. Снага је око 60-70 вати што је довољно да се комад гвожђа усија за неколико десетина секунди.

Кондензатор од 0,33 микрофарада се прави као батерија од 10 кондензатора капацитивности 33 нанофарада, како би се смањило загревање.
Индукциони намотај је направљен од бакарне жице са 4+4 навојка, са изводом на средини. Калем на торусном телу преко кога се напаја  (МРР торус) је узет из рачунарског напајања. Транзистори се не греју много па им не треба велики хладњак, али сам индукциони намотај мора да буде од дебеле жице јер се јако греје услед велике струје. Када у намотају нема ничега струја коју уређај троши је испод 1А, али када се у намотај унесе неко феромагнетно тело струја порасте на 6-7А. Напон напајања је 12 волти. У току експеримента, шраф тежине 6 грама се загрејао до усијања за око 50 секунди. Ако се узме да је топлотни капацитет гвожђа 444 Ј/kg.K и ако је температура усијања око 800 степени целзијуса, излази да је снага грејања била око 40 вати. При томе је струја уређаја била око 6А, што даје око 72 вата. Наравно ту има губитака и у самом уређају али постоје и губици хлађења самог комада који се греје. Према томе не може се реално проценити ефикасност уређаја. Од свих делова највише се греје сам индукциони намотај, па би требало ставити дебљу жицу. Услед скин-ефекта струја се простире само по површини па се за овакве намене користе специјалне жице које смањују овакве губитке. Код великих уређаја уместо жице се користи бакарна цев која се хлади водом.