Ево једног новијег двотегаша. Направљен је око 1990. у познатој немачкој фабрици.
Квалитет није лош али није ни принети предратним фабрикатима, јер им је век највише 30 година. Хермле уосталом никада није правио машине неког нарочитог квалитета, увек је био иза Јунгханса на пример, али пре рата су њихове машине биле ипак знатно трајније и квалитетније. Почетком шездесетих година су нажалост увели хромиране осовинице. Када хром почне да се љушти те љуспице делују као абразив на месингана лежишта, а испод хрома је челик мек тако да се убрзано хаба. Тако се похаба и осовиница и лежиште, а онда је поправка јако захтевна. Често се у данашње време такви механизми уопште не поправљају већ се мењају.
Код овог механизма је највећи проблем што су тегови предимензионисани за тако нежну машину - плоче су дебеле само 1,5 мм а тегови су тешки око 3-4 кг, што је много.
Тегови су намерно отежани да би машина радила и када се запрља што продужава сервисни интервал, али такође јако штети и смањује трајност - уместо да сат стане када се запрља, он ради и даље при чему се хабање вишеструко повећава.
У конкретном случају је дошло до мањег хабања на неким осовиницама па сам их исполирао, што није ништа значајно, тако да претпостављам да би машина могла да траје бар још 20 година уз редовно одржавање.
Квалитет није лош али није ни принети предратним фабрикатима, јер им је век највише 30 година. Хермле уосталом никада није правио машине неког нарочитог квалитета, увек је био иза Јунгханса на пример, али пре рата су њихове машине биле ипак знатно трајније и квалитетније. Почетком шездесетих година су нажалост увели хромиране осовинице. Када хром почне да се љушти те љуспице делују као абразив на месингана лежишта, а испод хрома је челик мек тако да се убрзано хаба. Тако се похаба и осовиница и лежиште, а онда је поправка јако захтевна. Често се у данашње време такви механизми уопште не поправљају већ се мењају.
Код овог механизма је највећи проблем што су тегови предимензионисани за тако нежну машину - плоче су дебеле само 1,5 мм а тегови су тешки око 3-4 кг, што је много.
Тегови су намерно отежани да би машина радила и када се запрља што продужава сервисни интервал, али такође јако штети и смањује трајност - уместо да сат стане када се запрља, он ради и даље при чему се хабање вишеструко повећава.
У конкретном случају је дошло до мањег хабања на неким осовиницама па сам их исполирао, што није ништа значајно, тако да претпостављам да би машина могла да траје бар још 20 година уз редовно одржавање.
На плочама је на унутрашњој страни видљиво да су олкери за уље утиснути а не обрађени. Овим се постиже повећање тврдоће лежишта.
Срећом, машина је из пост-пластичне фазе. Средином седамдесетих су многи произвођачи, да би уштедели, почели да уводе пластичне зупчанике. Најчешће је то било на неоптерећеним местима, али је чак и ту пластика пуцала па су после неколико година ипак избацили пластику. Ова машина тако нема пластичних делова сем два уводника сајли, али они нису витални па може да ради и без њих.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.