Размишљање једног обичног (српског) потрошача

У данашње време високе технологије и квалитетних материјала, производи трају краће него икада. Цена им је нижа него икада. Потрошачима је лако да купе производе који су кратког века, али имају могућности веће него икада.

Куда то води?

Некада је све прављено тако да траје дуже, производи су уопште били много квалитетнији и дуготрајнији али мањих могућности. Развој науке и технологије је омогућио настанак нових материјала, унапређење процеса производње, смањивање уређаја и неслућени пораст могућности тих уређаја. Међутим, паралелно са тим развојем, цена производа је опадала а потрошња је расла. Услед брзог развоја производи данас брзо застаревају, па је сасвим непотребно да имају дуг век употребе. Због тога постају све јефтинији и доступнији.

Наличје ове приче је сталан раст потрошње материјала и енергије и сталан раст загађивања отпадом. Из угла потрошача, стална куповина нових уређаја уопште није мали издатак, посебно ако се зна да би уређаји могли да трају неупоредиво дуже. Наравно, стални пораст производње иде у рачун произвођачима, па онда они неке производе и непотребно мењају, само да би што више производили и продавали. Тако се потрошачи налазе у замци и приморани су да купују уређаје и производе који имају нове а често непотребне и бесмислене могућности, док потрошња ресурса расте.

Живимо на планети где су ресурси ограничени, и очигледно да се овакав пораст потрошње не може одржати. По неким истраживањима прво ће нестати материјала. Рециклажа је само одлагање краја, јер се материјали не могу рециклирати потпуно (увек има губитака), а осим тога употреба енергије у тим процесима је велика. Једино дугорочно решење је смањење потрошње, смањење производње. Ово се може учинити производњом трајнијих производа, рационализацијом, производима који се могу поправити, или једноставно обновити како би одговарали новим потребама.

На пример, зашто би увек морали да купујемо цео нов рачунар? Кућиште, матична плоча, тастатура, кућиште монитора и још много тога би могли да се увек задржавају, а да се мењају само витални делови као процесор, меморија итд. Зашто би после квара морали да бацимо целу веш-машину, кад би могла да се поправи, или обнови заменом само неких виталних делова?

Мој мали допринос је у поправкама. Свака ствар коју поправим и продужим јој век смањује потрошњу енергије и ресурса,  а наравно и штеди неки динар власнику. Данас су ствари много краткотрајније и теже се поправљају јер је израда све гора и квалитет материјала је све слабији, али се ипак понешто може поправити. Некада је коришћено много више метала, дрвета, коже и осталих квалитетних и мање прерађених материјала. Данас је све више пластике, која је уз то и све лошија, да би била јефтинија. Тако се и методе поправке полако мењају и прилагођавају, али је генерално све мање поправљивих ствари. Вероватно зато изумиру занатске радње којих је некада било много. Сем тога, одавно су изгубиле трку са јефтином индустријском производњом...

Узмимо на пример електронске уређаје. Први уређаји са лампама (вакумским цевима) су били једноставни, грађени у дискретној техници, било је лако пронаћи квар и отклонити га променом неког дела. Градња је била веома солидна. Уређаји су били тешки и гломазни, дуготрајни и поуздани. И данас има доста радио апарата старих по 60-70 година који су исправни. Лампе су дуго трајале и ретко су се квариле. Педесетих година улазе у употребу транзистори. Градња је и даље солидна, од дискретних елемената, али се већ види данак повећању серија и прелазак у масовну производњу - уређаји постају све мањи и лакши, лошије израде. Појављују се штампане плоче које проузрокују непоузданости у раду (непознате код ранијих уређаја са клемарницима), али драстично смањују димензије уређаја и повећавају брзину израде, а тиме и појефтињују производњу. Седамдесетих почиње масовна примена интегрисане технике. У тим првим уређајима се појављују прва интегрисана кола, која су данас јако ретка и такве је уређаје је зато тешко поправити. Квалитет штампаних плоча се додуше нешто поправља, минијатуризација и даље напредује, уређаји су све мањи и лакши а могућности им расту. Данас имамо електронске уређаје који уопште нису предвиђени за поправку - кућишта су залепљена, електронска кола су заливена и не могу се мењати, тастатуре су гумене и често брзо пропадају а чишћење не помаже. Напросто је све предвиђено да траје до истека гаранције. Од оваквих синдрома пате чак и професионални и јако скупи уређаји, што је донекле разумљиво јер је њихов век амортизације данас кратак, брзо застаревају.

Чак и саме електронске компоненте су данас много осетљивије него некада. Све је то последица практичног нестанка фактора сигурности, а све услед што веће производње. Данас у ТО220 кућишту имамо транзистор који номинално издржава 170 вати, а опште је познато да то кућиште дисипира највише педесетак вати. Струја иде до 50А, а саме ножице су толико танке да поуздано могу да спроведу трајну струју од десет-петнаест ампера. Продају нам хард диск од 500 гигабајта који у ствари има 465, снагу музичких уређаја декларишу неким потпуно паушалним методама и тако даље - произвођачи и продавци се јавно и некажњено користе обманама, што је до пре само пар деценија било недопустиво. При томе се служе чињеницом да су данас потрошачи углавном лаковерни, наивни и толико уско образовани да углавном не познају ништа детаљно сем свог посла. Све је то последица огромне производње, огромних количина производа које треба продати упркос свему, и наставити развој.

Да ли је то уопште развој, куда иде све то?

6.6.2013.

Ових дана ми је пало на памет куда то води - само је питање времена када ће сва пластика постати био-разградива. Па ће онда век трајања свега (јер се све прави од пластике) бити тачно одређен, и то трајношћу пластике. Довољно је само да најважнији део уређаја (на пример кућиште) буде од тога, и кад се уређај после неког времена распадне, неће се исплатити никаква поправка. Ето сталног извора купаца!

Квалитетна пластика постоји, и то веома квалитетна, али се не уграђује више чак ни у скупе уређаје за широку потрошњу, једино у професионалне али само оне квалитетне и скупе. Данас су чак и каблови полу-трули као нови, а после неколико година се распадају.


4.2.2014.

Филм "Човек у белом оделу" из 1951. говори о свему овоме. Занимљив је.